Kašljem evo 10 dana. Zvuči k’o pesma BijelogD, al’ nije, ne zvuči dobro. Ni malo. Ne spavam dobro jer kašljem. Vučem se u pidžami po kući danima i osećam se, generalno, kao govno. Jbga. Treba da se farbam, podrasla sam makar prst. Treba i da se šišam. A stalno razmišljam o onoj jednoj jedinoj preostaloj šampiti u frižideru. Sve se nadam da će neko drugi da je pojede. Da mi je skine sa dnevnog reda. O da, ili će je neko drugi pojesti ili će svoju slatkastu karijeru završiti u đubretu. Neću da je dodam bokovima i tačka.
Užasno mi je pri tom, i dosadno. Pošto ne mrdam nigde, osudjena sam na blog i TV. Ispela sam da iskucam deo teksta od koga sam bežala danima, i sad mi je lakše. Onda sam nazvala Sandru i jecajući rekla sve što mi je na duši. A bilo je kao u filmu, ona je rekla „Halo?“ i ja sam krenula nepovezano da pričam, jecam, ridam…. buuuuuaaaahahaaaaaaaaaaaaaaaa, qq, moj život je u bunaruuuuuuuuuuuu! Rekla je da ide za Zagreb rano ujutru, ali da se vraća prekosutra i da će mi pomoći.
Meni treba pomoć? O da….. dosta laganja Srnena…
